Žrtva nesanice

Dobrodošli na moj blog

18.02.2017.

#21

Da ste mi samo rekli, odmah pri rođenju, da će postojati noći kada se svaki udisaj broji a šapat pretvara u srčanu aritmiju. Da ću preživeti dane i dane umirući za nečim što nikad i nije bilo moje, jer je to nešto bilo davno obećano. Da će ljudi gaziti i mene i druge, a ja gaziti ljude, jer smo na kraju krajeva svi od krvi i mesa, i da će postojati trenuci kada ću videti samo tuđe greške. Da sam znala ono što sada znam...opet, ne bih se povlačila.

16.02.2017.

#20

I sada jedno drugom šaljemo "lepo mi spavaj" a ne pokazujemo da osećamo. Javljamo se stalno jedno drugome a ne smemo da pitamo da li je ono drugo nastavilo dalje. Jebeš ga, kad nam se nije dalo da zaspimo jedno pored drugoga i čuvamo se tako od svih. A Bog nam je svedok da smo mogli.

15.02.2017.

#19

Ma nije briga ljude ni ko ste ni šta ste. Ni koliko ožiljaka imate ni koliko živih rana. Ni koje sitnice vas čine srećnima. Sve što ljudi znaju jeste da stvore sliku o vama i razočaraju se ukoliko niste superiorni kao u njihovoj mašti. Pa se vi izvinjavajte.

13.02.2017.

#18

Iliti ako se ne probudim. Ujutru ili bilo kog jutra. Želim samo da priznam sebi i drugima koliko sam grešila za tako malo vremena da se čudim što nagradu nisam pokupila za postavljanje rekorda. Da sam, ne ispala, već bila zadnje smeće prema ljudima koji to nisu zaslužili niti od mene niti od drugih, a da sam najviše sebe menjala i najviše udovoljavala onima koji su me gazili. Karma, jebeš ga. I tako, jer ne mogu više da gledam, jer vidim samo zatvorenih očiju jasno u poslednje vreme, neka ovo bude neka vrsta otvaranja vama koje i ne znam i jednom čoveku zbog kog sam i ostala ovde, koji ovo verovatno neće ni pročitati. Laku noć želim.

12.02.2017.

#17

Naravno da razumem da mi se ne javljaš zbog problema desetak dana niti mi odgovaraš na poruke, a možeš. Ali, razumi i ti mene kada ti isto tako okrenem leđa ako se vratiš, baš zbog prevelikih problema zbog kojih ću te isključiti iz života. Hvala lepo.

12.02.2017.

#16

Jako malo fali da se zapitamo zašto nam, iako smo toliko grešili, život pruža nove prilike...

11.02.2017.

#15

Što bi Kafka rekao, "Volim je a ne mogu s njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo". Sve ostalo je suvišno.

11.02.2017.

#14

Mislila sam da ćeš se skloniti kad ja prođem sa nekim drugim i da ćeš ga u besu bar zakačiti ramenom. Mislila sam, takođe, kako će tvoj inat biti jači od svih tvojih osećanja i svakog tvog instinkta. Ali, očigledno je da te za sve ovo vreme nisam uspela dovoljno izučiti. Reagovao si mirno u javnosti i plakao mi noćima, pijan, na slušalicu.

10.02.2017.

#13

Najgore je, rekao je Dostojevski, ne biti dostojan svojih patnji. Pa neka te ubiju, neka te zgaze i ponize, samo kad znaš da je neka viša sila mislila da možeš to podneti.

10.02.2017.

#12

Kako vreme prolazi, sve se manje nadam da ću ga bar još jednom videti. Kako starim, a starim, sve manje gledam po gradu sluteći da ću prepoznati to lice u gomili. Nema veze, znam da živi sat vremena autobusom od mog grada,ali zašto bi me to sprečavalo da umišljam? Gledala sam tako, često, kako ljudi koji liče na njega jure u druge zagrljaje, dok je mene samo grlio mrak koji me je razdirao iznutra. Možda je jedan od tih ljudi stvarno bio on i možda sam potisnula sećanje i na taj hod ka drugoj osobi i lice te druge osobe. Zamišljam ja kako bi ta osoba mogla izgledati. Verovatno mnogo drugačije nego ja. Možda je i on drugačiji sad. Ko zna. Ja gubim nadu i da ću ikad saznati to. Zato, samo mrak i ja. I ova noć. I sećanje.


Stariji postovi

Žrtva nesanice
<< 02/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728